„ПОЛИСТАФИЛОС ИСТИАИА“

На северном делу Евије, скоро у средини највеће равнице у региону, око 5 километара далеко од мора, налази се град Истиаиа који има популацију од 4.125 становника према попису из 2001. године. Истиаиа је седиште истоимене општине и представља доминантно насеље целе општине Истиаиа. Подручје и град Истиаиа имају дугу историју која се губи кроз векове.

Знаци живота су примећени током неолитског периода, а Хомер је помиње као „полистафилос“ током Тројанског рата у коме је учествовала. Касније, у персијским ратовима 480. п.н.е., Истиаиа је опљачкана од стране војске Ксеркса, након битке код Артемисија. Након завршетка Персијских ратова, градови Истиаие су се придружили „Атинском савезу“ до 446. п.н.е. када су се побунили. Ова побуна је строго кажњена од стране Атињана Перикла који су наметнули оштре казне. Више од 2.500 становника Истиаие је протерано у Тесалију и њихова земља је подељена Атињанима. Следећи период процвата Истиаие почиње од 350. п.н.е. након доминације Македонаца у грчком простору и 310. п.н.е. са наклоношћу коју је показао према региону Деметрије Обсадиоц, цео регион пролази кроз најбољи период своје историје до тада. Међутим, са појавом Римљана и падом Македонаца, регион је опустео и ова ситуација се одржала током византијских година, венецијанске и већег дела турске владавине.

Истиаиа под именом „Ксирохори“ поново се помиње на месту које постоји до данас око 1750. године. Године 1821. у Истиаии су вођене прве битке за независност Евије и 8. маја 1821. била је први град у Евији који је стекао своју слободу и 1833. је припојен новој Грчкој држави заједно са целом Евијом и постао је седиште округа који је обухватао скоро целу северну Евију. Након тога, у првој деценији 1900-их, многи становници Истиаие учествују у македонској борби са доста жртава. Са малоазијском катастрофом 1922. и разменом становништва, многи избеглице су нашли уточиште у северној Евији и региону Истиаие и одиграли су значајну улогу у културном и економском развоју места. У новијој историји, становници региона Истиаие активно су учествовали у националном отпору против страних освајача.

Истиаиа има три парохије: Успење Богородице, која је митрополитска црква града, Светог Атанасија, који је заштитник града, и Благовештење.

Такође, вредно је напоменути да између ових већих цркава постоје и друге мање црквице, капеле и живописне црквице.

Културна Инфраструктура

На источној страни града, поред градског стадиона, налази се „Музеј природне историје Истиаие“ који припада ловачком удружењу Истиаие. Музеј је веома занимљив са експонатима из природне историје места и многим препарираним врстама животињског царства.

На северном крају града налази се мали, али значајан Етнографски и Историјски музеј који се налази у просторијама основне школе.

На јужном крају града, близу старе општине и суда, налази се и историјска црквица Светог Николе са веома занимљивим фрескама (оне које су остале).

Поред цркве Благовештења налази се духовни центар цркве где се одржавају разне образовне манифестације, предавања, школе за родитеље, док тамо функционише и локална филијала школе византијске музике Свете митрополије.

Археолошка Места

Културно / архитектонско / историјско окружење општине Истиаиа нема значајне археолошке локације. Међутим, постоји доста споменика унутар и изван насеља која су под јурисдикцијом 1. Ефорије византијских антиквитета и односе се на разне цркве које су сачуване до данас, као и на Ефорију новијих споменика Атике која се односи на заштићене зграде и уметничка дела.

Посебно, најзначајније цркве које се налазе у општини Истиаиа су:

Црква Светог Николе, тробродна дрвена базилика из поствизантијског периода са фрескама. Налази се унутар града Истиаие на јужном делу близу мировног суда. Ради се о старој гробљанској цркви која задржава део фреско декорације из 14. – 15. века.

Црква Рођења Јована Претече, позната је и под надимком Риганас или Клеидонас. Од рушевине је сачуван део источног зида са делом апсиде који је чувао фрагмент неидентификоване фреске и Акру понизност. Ова рушевина је срушена у недавном периоду. Близу места се сведочи и постојање ранохришћанског капитела. Црква се налази унутар града Истиаие.

Рушевина цркве Таксиарха, која се налази источно од Истиаие у ванпланској области на брду близу реке. Хр. Темелис говори о рушевини цркве или манастира. Он сам датира цркву у 12. век на основу уграђених у нову цркву, архитектонских елемената. Такође наводи да је подножје Свете трпезе стуб и да на подовима постоји плоча. Од инспекције 1. ЕБА говори се о дрвеној једнобродној цркви из поствизантијских времена са полукружном апсидом олтара, измењеној савременим лошим интервенцијама, сачуван је стари под од малтешких плоча. У околини северно од цркве постоје видљиви остаци зидова, док је пронађен и капител прозорског стуба.

Црква Богородице Диниус. Ради се о новој цркви која је изграђена на месту старе цркве која се помиње у патријаршијском сигилију из 1953. под именом „Богородица Дилину“. Ради се о малој једнобродној цркви са дрвеним кровом. Срушена је 1951.

Помиње се црква Свете Катарине која више не постоји. Једини сведок који постоји је од Хр. Темелиса за изградњу нове цркве Свете Катарине 1936. на рушевинама „античке“.

Црква Светог Николе која се налази у насељу Светог Ђорђа. Ради се о рушевинама на месту којих је прво изграђена иконостасија, а затим је подигнута нова црква. Из старе цркве потичу два

Рушевине цркве Светог Николе које се налазе југоисточно од насеља Вута према гробљу, које су прекривене вегетацијом.

Рушевине цркве Свете Марине које више нису видљиве и њихова локација се налази северно од насеља Вута.

Рушевине цркве Панагице, које такође више нису видљиве и њихова лока [TRUNCATED - MAX TOKENS REACHED]